Stvar se događa hiljadu devetsto dvadeset treće ili dvadeset četvrte. Mislim da je u pitanju Hamburg. To je vreme berzanskih katastrofa i vrtoglave devalvacije: dnevnica jednog lučkog radnika iznosi sedamnaest milijardi maraka, a bolje prostitutke svoje usluge naplaćuju trostruko. (Mornari u hamburškoj luci nose „sitninu“ u kartonskim kutijama, pod pazuhom.)

U jednoj od ružičastih sobica nadomak luke umrla je iznenadno, od zapaljenja pluća, prostitutka imenom Marijeta. Ukrajinac Bandura, mornar i revolucionar, tvrdio je da je „izgorela od ljubavi“. Nije mogao uz njeno božansko telo da veže nijednu banalnost, a zapaljenje pluća je „buržoaska bolest“. „Izgorela je kao na lomači“, govorio je. Mada je od tog događaja bilo prošlo skoro pet godina, Bandurin glas je u tom času postao hrapav i prigušen, kao da se davi od kašlja. To nije bila posledica samo alkohola, mada, istini za volju, Bandura je u to vreme već bio ruina, odbačen od svojih, i nalik na kakav golemi zarđali brod koji, nasukan, trune u plićaku.

„Ne brini“, krklja Bandura, „nijedna kurva na svetu ne bejaše iskrenije ožaljena … I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.“

Za Marijetin pogreb bejahu poharane cvetne leje staklenih bašta i opustošeni vrtovi periferijskih vila, psi su lajali svu noć, dozivali se doge i vučjaci otimajući se iz ogrlica nalik na pseći trnov venac; klizali su beočuzi teških lanaca uz zategnute čelične žice, kao da zveče lanci svih robova istorije, a da niko ni slutio nije, pa čak ni stari umorni vrtlari u čijim je bolesnim kostima ležala istorija bolesti golema kao istorija proletarijata, da se te noći dogodila jedna mala, separatna revolucija: mornari iz hamburške luke osvojili su na prepad bogataške kurije i ta su deca proletera iz Avra, Marselja, Antverpena, pod okriljem noći poklala gladiole, zarezavši ih u korenu oštrim matroskim britvama, pogazivši svojim poderanim bakandžama sve sitno bilje koje ne bejaše dostojno noža. Parkovi i skverovi bejahu te noći „varvarski pogaženi“, a ne bejaše pošteđena ni Gradska bašta, ni skver pred Većnicom, „na dva koraka od Policije“. – „Taj varvarski čin“, pisale su novine, „izveli su bez sumnje neki anarhistički nastrojeni duhovi i bezdušni krijumčari cveća.“

Na Marijetin grob bejahu doneseni bokori ruža, beli i crveni, grane pinija sa svežim zaseklinama, tulipani i hrizanteme, tuberoze, nebeskoplave hortenzije, dekadentne secesionističke perunike, to razbludno cveće, jacint i skupoceni crni tulipani, cveće noći, mrtvački voštani ljiljani, cvet nevinosti i Prvog pričešća, ljubičasti jorgovani što osećaju na raspadanje, fukarske hortenzije i nakazne gladiole (kojih bejaše ponajviše), nežnobele i nežnorumene, svetačke, anđeoske gladiole sa nekom ugrađenom mistikom mača-i-ruže, i sve to u znaku trulog bogatstva, u znaku hladovitih bogataških vila, mrtvački bujne gladiole zalivene znojem starih umornih vrtlara, ružom prskalica, veštačkom kišom arteskih bunara, kako bi se zaštitilo od nepogoda bolesno bujanje tih jalovih cvetova bez ikakvog mirisa, čak ni ribljeg, uprkos toj fantastičnoj konstrukciji od zglobova nalik na klešta jastoga, uprkos voštanim naborima cvetova i lažnim pipcima prašnika i lažnim bodljama zašiljenih pupoljaka: sva ta nakazna bujnost ne bejaše u stanju da iscedi iz sebe ni jedan jedini atom miomirisa, ni koliko jedna divlja poljska ljubičica. Kruna tog biljnog vatrometa boja bejahu grane magnolija orobljenih u Botaničkoj bašti, bujne grane kožnatih listova, sa po jednim golemim belim cvetom pri vrhu, nalik na svilene mašne u kosama onih „devojaka iz dobrih kuća“ što ih je Kamerad Bandura uporedio (sa njemu svojstvenom preteranošću) sa lučkim kurvama. Jedino još behu pošteđena groblja, jer je Bandura u svom apelu „svim mornarima, svim dokerima, svima koji su je voleli“ zahtevao samo živo cveće i izričito je zabranio, bez sumnje u nastupu nekog skoro mističnog nadahnuća, da se skrnave grobovi. Verujem da mogu rekonstruisati, bar približno, tok njegovih misli: „Smrti se ne podvaljuje; cveće ima svoju jasnu dijalektičku putanju i biološki ciklus kao i čovek: od cvetanja do truljenja; proleteri imaju pravo na iste posmrtne počasti kao i gospoda; kurve su proizvod klasnih razlika; kurve su (dakle) dostojne onog istog cveća kojeg i gospođice iz dobrih kuća.“ Itd.

Ćutljiva povorka na čelu sa Bandurom podigla je zastave, crvene i crne, tek kada je dospela u proleterska predgrađa i one se razviše na vetru, zalepršaše zloslutno, crveno vatre i crno noći, simboli nalik na govor cveća, no ne bez socijalnog konteksta.

Uz samu granicu između bogataških i sirotinjskih grobova, Bandura se, malko posrćući, popeo na visok podijum od crnih mermernih ploča (bronzani anđeo drži venac iznad davno mrtve male pokojnice) i pred gologlavom i utihlom gomilom mornara i nafrakanih prostitutki održao je posmrtno slovo. Ispričao je Marijetinu biografiju kratko, shematski: mučni život proleterskog deteta od majke pralje i oca propalice, koji je završio svoj život u marseljskoj luci kao pijani amalin. I dok je mornar i revolucionar Bandura, stegnuta grla i napukla glasa pokušavao da svoje posmrtno slovo, taj tužni bilans jednog nesrećnog života, svede u okvire socijalne nepravde i klasne borbe, izgovarajući reči mržnje kao da čita Bakunjina, nije mogao da ne prati u sebi žive slike tog života, kao da prelistava starinski album. (I verujem da su se sa tim slikama izmešala, neosetno, i sećanja na njegovo sopstveno detinjstvo.) Suteren u nekom bolesnom polumraku, u dimu cigareta i u smradu vina i anizeta; mučne scene porodičnih svađa, tuče, urlici, ridanja; spaljivanje stenica koje pucketaju pod buktinjom zapaljene novinske hartije, dok plamen liže već nagaravljene spojeve i žljebove gvozdenih vojničkih kreveta; majmunsko biskanje kose, uveče, uz škiljavu lampu, dok se deca naginju jedno drugom nad teme i otkrivaju u korenu plavih i crnih čuperaka grozdove gnjida; majčine od pranja natekle ruke nalik na kuvane barbune…

Njegov govor nad otvorenim grobom bio je prekidan samo katkad kratkim histeričnim jecajima starih kurvi (od kojih niko valjda ne oseća bolnije prolaznost puti i preteću katastrofu raspadanja) kao i promuklim kašljucanjem i šmrcanjem dokera, a da Bandura nije mogao znati da li je to zbilja kašljucanje ili neko tvrdo, mornarsko plakanje, muški surogat plača, onaj isti erzac uzdaha i suza kojima je i sam propratio svoj govor. (Slušao je svoj glas kao tuđ, kao s kakvog škripavog fonografa, a u sebi je prelistavao taj starinski album, hronološki, od prvog susreta sa Marijetom.)

Ugledao ju je jedne večeri godine hiljadu devetsto devetnaeste, u hamburškoj luci, gde se upravo bio iskrcao sa Frankena. Veče je bilo kasno, sivo, novembarsko, a ulične su svetiljke treperile u izmaglici. Trebalo je sutradan da u nekoj lučkoj krčmi uspostavi vezu sa Apparatom (bile su ugovorene lozinke), a da dotle prođe nezapažen, da se ne izdvoji ničim, stavom, govorom, držanjem, izgledom, od stotine, od hiljade mornara koji su se toga dana iskrcali. Išao je „Ulicom lutaka“ izmešan sa pijanim mornarima – i treznim doušnicima koji su glumili pijane mornare – zureći kroz niske prozore u diskretno osvetljene ružičaste sobe. Pobočno postavljene lampe, zaklonjene crvenim abažurom, osvetljavale su kao kod flamanskih majstora portrete Dama u ambijentu ljubičastog enterijera, gde španski zid sa islikanim dekadentnim perunikama, tim cvećem bluda, zaklanja tajanstvenu Intimu (koja privlači svojom skrovitošću kao što privlače nabori i prorezi haljina): brokatom presvučeni tvrdi otoman, solidan kao kakva lađa – o, Bandura je znao taj raspored stvari i mnogo pre nego što je sreo Marijetu! – blistavi beli lavor od fajansa i vitki bokal sa visokom drškom. Ružičasta svetlost lampe odsijava se na sjajnoj tkanini španskog zida, perunike postaju tamnije, kao i crveni brokat na stolici, na sredini izloga, gde sedi Dama. Ona je okrenuta prema gledaocu u poluprofilu, a u naborima njene haljine prelama se rumena svetlost lampe. Noge su joj prekrštene a u rukama drži pletivo. Svitkanje igala nad pletivom. Duga plamena kosa pada joj niz gola ramena, sve do krupnih polugolih grudi. Druga Dama, u susednom izlogu, drži u ruci knjigu kao kakva iskušenica koja čita Bibliju. Ispod njene plamenoriđe kose koja joj pomalo zaklanja lice – odraz svetiljke u staklima naočara. (Kada se posmatrač primakne malo bliže, otkriva krupnim slovima utisnut naslov: „Grof Monte Kristo“.) Na njoj je tamna haljina sa belom čipkanom kragnom i vojnička je kurva nalik na kakvu hajdelberšku studentkinju … A onda je ugledao nju, Marijetu. Sedela je prekrštenih nogu, kao i druge, malko natrćena, s cigaretom u ruci, u svetloj atlasnoj haljini, ali u njenom stavu, u njenom izgledu, u toj bledoružičastoj svetlosti u koju bejaše zaronjena kao u akvarijum (večna Sirena svih mornara) bilo je nečeg što je odmah privuklo Banduru. No tek kada je zakoračio u njenu sobu i kad je ona navukla na prozor tešku zelenu zavesu od somota i stavila mu svoju toplu ruku pod košulju, tek tada je shvatio: Marijeti nije bila namenjena nikakva uloga – ni Domaćice, ni Pletilje, ni Studentkinje, ni Iskušenice – jedino njoj nije bila potrebna komplikovana i dugo uvežbavana koreografija; ona je bila jedinstvena, neponovljiva; ona je bila lučka kurva.

„Volela je i pomagala mornare svih luka“ – urla Bandura nad otvorenim grobom kao na mitingu – „i nije imala predrasuda prema boji kože, rasi ili religiji. Uz njene su se grudi, ’male ali lepe’, kako govoraše Napoleon Bonaparta, imperator zločinâ, privijale crne znojave prsi mornara iz Njujorka, žute ćosave prsi Malajaca, medveđe šape hamburških dokera i tetovirane grudi locova s Albertovog kanala, u njen su se ljiljanski vrat utiskivali, kao pečat sveopšteg bratstva među ljudima, malteški krst, i raspeće, i zvezda Solomonova, i ruska ikona, i zub morskog psa i talisman u vidu korena mandragole, a između njenih nežnih butina protekla je reka vrele sperme i slila se u njenu toplu vaginu kao u matičnu luku svih mornara, kao u utoku svih reka…“

Sluša Bandura svoj sopstveni glas, dalek i hladan, i u njemu se javljaju slike iz Marijetinog života, sad već bez jasne hronologije, kao da stranice albuma prevrće vetar po svojoj ćudi, i kao da je sve to video on sam, Bandura, svojim rođenim očima. (Marijeta je znala posle ljubavnog zagrljaja, u blizini muškaraca koje je zbilja volela – a ovaj revolucionar nežna srca bio je jedan od tih – da priča o sebi kao da se ispoveda. Ona je svoje uspomene pripovedala sa nekom čudnom nostalgijom, kao da su sve te surove priče, pune gnusnih detalja, same po sebi nevažne, a važna samo činjenica da je to bilo davno i da je tada ona bila mlada, presque une enfant, skoro dete.) I vidi kako je neki ogavan sitan Grk uzima za ruku jedne karnevalske večeri, bledu i pomalo pijanu od piva s kojeg je ispila penu kao kakvo dete; kako ide za tim Grkom svojim sitnim koracima poslušne, gladne životinje uskim marseljskim ulicama koje se spuštaju ka luci; kako se zatim penje stepenicama neke mračne kuće u blizini lučkih magacina, vukući ruku uz rukohvat od debelog brodskog užeta; zatim prati u sebi, s nekim uvek istim nejasnim besom, njen siguran korak prema vratima na trećem spratu (Grk stoji na dnu stepeništa kako bi je ohrabrio). Zatim se prizor prenosi na ulice Marselja, gde Marijeta, nafrakana, stoji naslonjena na kameni zid, podupirući se nogom kao kakva bolesna ptica…

„Svi smo mi ovde, Kameraden“, nastavlja Bandura, „svi smo mi članovi jedne velike porodice, ljubavnici, verenici, šta kažem: muževi iste žene, kavaljeri iste dame, braća-istorupići koji su se napajali na istom vrelu, pili rum na usta iste boce, plakali pijani na istom ramenu i povraćali u isti lavor, onaj iza zelenog baldahina …“

Kad je umukao Bandurin napukli glas, počeše da udaraju o sanduk prve grumeni, bacane tvrdim rukama mornara i dokera koji su drobili zemlju kao da usoljavaju utrobu neke goleme ribe. Nad otvorenim grobom čulo se prštanje svile crvenih i crnih zastava koje sad behu samo pogrebni barjaci. Onda je zemlja počela da se sručuje u grob lopatama, da dobuje promuklo po sanduku, kao kad se pritisne uvo na pomahnitalo srce devojčure posle ljubavnog zagrljaja. Cveće bacahu prvo struk po struk, zatim u buketima, pa krenuše da ga nabacuju naramcima, da ga dodaju jedno drugom, od ruke do ruke, kao na kakvoj mobi cveća, sve tako od kapele pa do tog siromašnog grobljanskog kvarta gde se naglo smanjuju krstovi i gde granitne grobnice i bronzane spomenike zamenjuju kamene belege i trule drvene krstače. I niko više nikada neće saznati šta ih je to nateralo, kakav nagon, kakvo pijanstvo, kakav bol, klasna mržnja ili jamajka-rum, da prekrše Bandurinu zapovest, tek zbi se čudo revolucionarne neposlušnosti, stihija bezrazložne pobune: mornari i lučke kamenjarke, to tvrdo pleme, počeše da čupaju u besu, u zanosu, kroz suze i škrgut zuba, gospodske gladiole, da krvave dlanove na stabljikama ruža, da čupaju tulipane zajedno sa lukovicom, da kidaju zubima karanfile, da dodaju sve to jedno drugom, od ruke k ruci, i u naramcima. Bilo je to uskoro brdo cveća i zelenila, lomača tulipana, hortenzija i ruža, kosturnica gladiola, a krst što se dizao nad svežom humkom i humka sama nestadoše pod tim golemim stogom što je mirisao svojim sopstvenim natrulim mirisom precvalih jorgovana.

Kada je policija intervenisala, otmeni kvartovi groblja već behu ogoljeni, obršćeni, „kao da je tim sumornim predelom prošao oblak skakavaca“, kako je o tome pisala štampa. (Rote Fahne je doneo nepotpisan članak gde se govorilo o okrutnosti policije koja je pohapsila i prognala dvadesetak mornara.)

„Skini kapu“, kaže Bandura svom sagovorniku. Johan ili Jan Valtin (mislim da se tako zvao) u iznenadnom naletu bola pokušava da se seti Marijetinog lica. Priseća se samo njenog sitnog tela i promuklog smejanja. Onda mu se na trenutak pojavi u svesti njen osmeh, senka njenog lica, ali i to začas nestade.

„Ne brini“, kaže Bandura. „Nijedna gospođica iz dobrih kuća ne bejaše iskrenije ožaljena. I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.“